Je l’ da da se lako pamti?

Juce se zavrsio 47.  festival nezavisnog i eksperimentalnog filma u Ann Arboru.  Ove godine sam proveo najvise vremena na festivalu od kada sam ovde. Dva cela dana, subota i nedelja,  plus cetvrtak i petak vece. Pregled svih prikazanih filmova mozete naci ovde, kao i odlomke u trajanju od 30 sekundi.

Ispostavilo se da je Out Night, serijal kratkih filmova koji se bave problemima LGBT populacije, pun pogodak, vec drugu godinu za redom. Odlican mix kratkih filmova, od izuzetno zabavnih, do zaista potresnih prica. Na zalost, ovih filmova nema na YouTubeu, a ovde prilazem trailer za film koji se zove Operated by Invisible Hands.

An Evening with Don Hertzfeldt je obelezio petak. Radovi ovog autora su dva puta bili kandidati za Oskara u kategoriji za animirani film.  Svi njegovi filmovi su radjeni rucno, bez pomoci kompjutera.  Za ovaj program je bilo ogromno interesovanje. Sala u kojoj su se prikazivali filmovi je bila prepuna, a na ovoj fotki koju sam pronasao na Wikipediji mozete videti koliki je bio red za karte.  Vecinu njegovih radova mozete videti na YouTubeu, a ja ovde prilazem Billy’s Balloon, gde mozete videti da baloni mogu biti veoma opasni; i Rejected, kolekciju reklama koje su narucioci odbili

Subotu je definitvno obelezio film A City To Yourself. U 25 minuta je ispricana tuzna prica o gradu Detroitu. Detroit je 1953. godine imao vise od 1.5 miliona stanovnika. Danas ima dvostruko manje. Grad je pun napustenih kuca i fabrika koje izgledaju sablasno. Autorka filma je odlicno primetila da Detroit propada zbog toga sto niko nece imati materijalne koristi ukoliko pokusa da sredi stvari. Odlican je i zakljucak autorke, da je Detroit opomena, jer tako nesto moze da se desi svakom gradu u USA.

Iz subotnjeg programa bih jos izdvojio RiP: A remix manifesto, open source dokumentarac o copyrightu i remiksovanju. Film govori o suludim zakonima o copyrightu, Danu O’Neilu i Mouse Liberation Frontu (pokretu za oslobodjenje Mikija Mausa :)), zatim o Girl Talku, momku koji pravi svoju muziku tako sto miksuje delove tudjih pesama, a koga tuze velike muzicke kuce. Ukoliko ste zainteresovani pogledate ili da remixujete ovaj film i napravite svoju verziju, to mozete uraditi ovde.

Iz nedeljnog programa treba pomenuti film Kasim The Dream. Kassim “The Dream” Ouma je svetski sampion u boksu iz Ugande. Kada je imao 6 godina kidnapovali su ga pripadnici pobunjenicke armije i napravili od njega vojnika.  Sa 17 godina je ucestvovao na vojnom prvenstvu u boksu koje se odrzavalo u USA. Nije se vratio u Ugandu. Film govori o njegovim pokusajima da se ode u Ugandu 10 godina kasnije i da bude sa svojom porodicom.

Sve u svemu, festival je bio odlican. Ako se izuzme jedan program eksperimentalnih filmova, koji su bili previse eksperimentalni za moj pojam, sve projekcije koje sam gledao su bili odlicne.  Sada sledi kraci odmor od bioskopa. Za kraj - promo video festivala; autoput od Detroita do Ann Arbora, ulice Ann Arbora i na kraju Michigan Theater u kome se odrzavao festival.

Danas pocinje 46. festival nezavisnog i eksperimentalnog filma u Ann Arboru. To je najstariji festival tog tipa u Severnoj Americi. Ovogodisnji festival je bas specifican.

Ove godine specijalni gost festivala je Larry Flint. Zasto bas Larry Flint? 2006. grupa politicara iz Michigana je pokrenula inicijativu da se festivalu ukinu pare iz budzeta drzave. Zasto bi poreski obveznici placali “pornografiju”? Elem, iskoriscena je jedna diskutabilna odredba ustava drzave Michigan o podobnosti umetnickih dela koja se mogu finansirati iz budzeta i za AAFF vise nije bilo vise novca iz budzeta za umetnost. Da bi dobili novac urednici festivala bi morali da kontravezne filmove izbace iz programa festivala. Listu problematicnih filmova na koje se pozvala grupa politicara, kao i izjave nekih od autora mozete naci ovde.

AAFF je uzvratio tuzbom na federalnom nivou. Tom tuzbom AAFF osporava odredbu ustava drzave Michigan jer ogranicava slobodu govora umetnika. Urednici festivala su odlucili da ne prihvate nikakav novac iz drzavnog budzeta dok god postoje bilo kakve restrikcije. U decembru 2007. drzava Michigan je ukinula spornu odredbu i usvojila federalnu odredbu o finansiranju umetosti koja je mnogo fleksibilnija, a AAFF je odustao od tuzbe. Vise o ovom sporu mozete procitati ovde. AAFF je u medjuvremenu sakupio dovoljno novca prilozima iz celog sveta, tako da se ovogodisnji festival odrzava bez drzavnih para. Kako su se para prikupljale tako su se organizovali Acts of Audacity.

Jedna od zvezdi ovogodisnjeg festivala je Ellen Kuras. U subotu ce biti prikazan njen film Nerakhoon (The Betrayal) koji je sniman 23 godine. U ponocnim terminima, tacnije u 23:59, prikazuju se Tom Waitsov Big Time i Leningrad Cowboys Go America, Finca Akija Kaurismakija. Set karata za citav festival kosta $85, a set karata za vikend $50. Program pocinje svaki dan u 13h, osim subote kada pocinje u 10. Bilo bi bas super 6 dana se baviti samo filmom. Kad bolje razmislim, ni 6 veceri filma nije lose

Tri filma koja sam gledao u proteklih nedelju dana. Inspiracija nadjena ovde.

2 Days in Paris je komedija/drama u kojoj je Julie Delpy i reziser i scenarista i glavna glumica, a umesala je prste i u jos neke stvari oko filma. Interesantna stvar je da njene roditelje u filmu igraju njeni roditelji. Film na momente neodoljivo podseca na radove Woodyja Allena (Annie Hall, Manhattan). Glavna muska uloga poverena je Adamu Goldbergu. Par iz New Yorka je u procesu oporavka svoje veze i odlaze na odmor u Evropu. Nakon Venecije svracaju u Pariz kod njenih roditelja. Njeni roditelji slabo pricaju engleski, na sve strane iskacu njeni bivsi momci (sa kojima ona prica na francuskom, a koji on ne razume), a o razlikama u kulturi i mentalitetu (btw, ovde ima malo preterivanja, ali nije strasno) da i ne govorim. Odlicna komedija u kojoj mozete saznati kako izgleda kazna za nepropisno parkiranje u Francuskoj, da li su kondomi u Francuskoj mali, kakvi su taksisti u Parizu i jos mnogo toga.

The Ballad of Jack and Rose je drama u kojoj glavnu ulogu tumaci Daniel Day-Lewis, jedan od omiljenih mi glumaca. Covek, srcani bolesnik, zivi sa svojom cerkom na jednom malom ostrvu u ostacima nekadasnje hipi zajednice. Odnos izmedju oca i cerke je na momente na ivici incesta. Otac, svestan svoje bolesti, uvidja da nije “pripremio” cerku na zivot, tj. buducnost bez njega. Kada se jednog dana kod njih useli oceva “devojka” sa svoja dva sina, to drasticno menja njihov zivot i izaziva zestoke reakcije cerke. Ovo je jedan od filmova koji se nece svakome dopasti, ali vas nece ostaviti ravnodusnim. U poslednjih 10 godina Daniel Day-Lewis je snimio svega dva filma, Gangs of New York i ovaj film koji je rezirala njegova zena Rebecca Miller. Premalo za tako dobrog glumca.

Bobby Jones, Stroke of Genius je jedna odlicna prica, za koju mislim da moze bolje da se isprica. Bobby Jones je jedan od najpoznatijih igraca golfa svih vremena, koji nikada nije bio profesionalac i koji je prestao da se bavi golfom u 28. godini. I dan danas je jedini covek kome je poslo za rukom da osvoji Grand Slam, odnosno, cetiri najveca takmicenja u istoj godini. Bob Jones je covek koji zavrsio 3 fakulteta - masinski (oceva zelja), knjizevnost (mama se bas obradovala) i pravo (ljubi ga deda). United States Golf Association je ustanovila nagradu za ferplej koja se zove po Bobbyju Jonesu. U finalu US Opena, Bobby je dodirnuo lopticu stapom i, mada to niko nije video sem njega, prijavio prekrsaj sudijama. To ga je na kraju kostalo titule, a kada su ga pohvalili za ferplej rekao je You may as well praise a man for not robbing a bank. Film je prica o coveku i njegovoj strasti prema golfu, o porodicnim odnosima, o sportu, ali pravom sportu, a ne o biznisu i parama. Glavni lik je Jim Caviezel, a ostatak ekipe cine Claire Forlani, Jeremy Northam i Malcolm McDowell. Film je prosao relativno nezapazeno i zaradio 10 puta manje para nego sto je kostalo snimanje.

Ima vec par godina kako izbegavam da gledam filmove kojima u Genre polju pise Comedy/Romance. Nekada sam gledao sve i svasta, a sada mi to nekako dodje kao gubljenje vremena. Pre bih citao nesto. Cak mi i blejanje u Starbucksu zvuci korisnije. No dobro, neki put nema vrdanja, pa mora da se gleda. Elem, gledao sam pre par dana Knocked Up. Film je iznenadjujuce (bar meni) dobra komedija (bice par citata kasnije) i cak bih se usudio da vam ga preporucim.

Ono sto je na mene ostavilo najjaci utisak u filmu je da su dva lika gledali Cirque Du Soleil dok su bili high on ’shrooms. Kada sam prvi put gledao Cirque Du Soleil pomislio sam covece, ovo bi bilo strava gledati kada si naduvan. Usledila je konverzacija koja je isla otprilike ovako.

- Covece, mislim da bi bilo strava ovo gledati kada si naduvan.
- Hm, odlicno zapazanje. Mislim da si skroz u pravu.
- Mogao bi da se razmotri predlog, a?
- Mogao bi, mogao bi. Samo…
- Sta?
- Ima tu jedan problem.
- Kakav problem?
- Ja budem uzasno, ali uzasno, gladan kada se naduvam.
- (smeh)
- Morao bih da kupim neku pizzu ili tako nesto, pa da ponesem.

Nisam duvao jos od studentskih dana, ima tome nekih 8-9 godina. Medjutim, cenim da bi se za ovaj projekat vredelo ponovo aktivirati

***

Ben’s Dad: I love you. You’re the best thing that ever happened to me.
Ben Stone: I’m the best thing that’s ever happened to you?
Ben’s Dad: Yes.
Ben Stone: Now I’m starting to feel a little sorry for YOU…

—

Dr. Pellagrino: [after staring at Allison's vagina for the gynecology appointment] Wow, you do look like your sister!

—

Jay: Man, my balls are shaved, my pubes are trimmed, I’m ready to fuckin’ rock this shit!
Jonah: What the fuck, man? If I go in there and see fuckin’ pubes sprinkled on the toilet seat, I’m gonna fuckin’ lose my mind! Last time I went to the bathroom, Jay, I took a shit and my shit looked like a fuckin’ stuffed animal!

—

Alison Scott: I was drunk!
Ben Stone: Was your vagina drunk?

—

Debbie: I gotta go, Sadie might have the chicken pox.
Jason: I had the chicken pox THREE times. I have no immunity to it.
Ben Stone: We don’t have the heart to tell him it’s herpes.
Jason: It’s not herpes if it’s everywhere.

—

Ben Stone: Do you want to do it doggie style?
Alison Scott: You’re not going to fuck me like a dog.
Ben Stone: It’s doggie style. It’s just the style. We don’t have to go outside or anything.

—

Jill: Oh, no, we’re not asking you to lose weight. That would be illegal. We just want you to be healthy, by eating less. So go home, weigh yourself on a scale, write than down. Then subtract 20 from that number. And weigh that. Yeah.

—

Sadie: Where do babies come from?
Debbie: Where do you think they come from?
Sadie: Well. I think a stork, he umm, he drops it down and then, and then, a hole goes in your body and there’s blood everywhere, coming out of your head and then you push your belly button and then your button falls off and then you hold your butt and you have to dig and you find the little baby.
Debbie: That’s exactly right.

Odose Bergman i Antonioni. Nisam odgledao mnogo Antonionijevih filmova. Ako se dobro secam, gledao sam Beyond the Clouds , Blowup, La Notte i L’Eclisse. Ovi filmovi su dobri, ali ne dovoljno da bih krenuo da sumanuto downloadujem i gledam sve sto je covek ikada rezirao. Zapravo, rekao bih da imam veoma cudan ukus. Odusevljavam se ranim radovima Polanskog, ili von Triera, a preskocio sam neke mnogo ozbiljnije lekcije, nekih mnogo ozbiljnijih rezisera. No dobro, za neke stvari uvek ima vremena.

Bergman je vec druga prica. Prvi njegov film koji sam odgledao je Cries and Whispers. Cini mi se da sam tada bio u srednjoj skoli. Tada taj film nisam doziveo kao kada sam ga gledao pre nekih 7-8 godina. Ne secam se da sam nalazio ista impresivno u tom filmu, osim da je pomalo cudan. Jednostavno, za neke stvari mora da se ima dovoljno godina. Taj film je ostavio tako jak utisak na mene kada sam ga gledao drugi put, da sam nakon toga morao da pogledam sve sto se dalo naci od Bergmana. Zahvaljuci tom prvom filmu, odgledao sam i remek dela kao sto su Autumn Sonata, Through a Glass Darkly, Persona, Wild Strawberries, The Silence, The Seventh Seal,…

Bergmanovi filmovi su teske drame koje govore o porodicnim odnosima, o odnosu coveka i boga, odnosima muskarca i zene. To su filmovi koji ne mogu da se uvek gledaju i koji ostavljaju izuzetno snazne utiske. Covek treba da bude u “moodu za Bergmana” da bi gledao takve filmove. Bergman je posebno cenio jednog drugog velikog rezisera - Andreja Tarkovskog. Ja sam Bergmana jos vise cenio zbog toga. Sta je Bergman govorio o Tarkovskom mozete procitati ovde. Svet je siromasniji za dva velika umetnika.