Je l’ da da se lako pamti?

Ima kod mene u ovoj lepoj varosi u historic districtu nesto sto se zove Kerrytown. To je gradic u gradicu. Ono sto je karakteristicno za Kerrytown je lokalni biznis. Nista veliki lanci. Sve malo i autenticno. Ann Arborovsko. Kerrytown su restorani, razne prodavnice, pijace (od Farmer’s Marketa do Ann Arbor Sunday Artisan Marketa), galerija, deciji muzej, University Of Michigan Museum of Art i Kerrytown Concert House, koja je poznata po jazz koncertima i koncertima klasicne muzike. Ako hocete da idete na razne casove, od kuvanja, poznavanja vina, do vajanja, u Kerrytownu ima sve. Kerrytown ima i sopstveni festival knjiga, iako grad Ann Arbor ima svoj festival knjiga. Tu je i prodavnica hrane Zingerman’s, koja je nadaleko cuvena po hrani i nevidjeno ljubaznoj usluzi. Sluzbenica americke ambasade u Beogradu me je pitala za ovu prodavnicu kada sam pre dve godine isao po vizu, pa vi vid’te.

E sad, tu ima i jedan restoran, koji spada u moje omiljene. Poceli su kao vinarija (Everyday Wine), pa su onda krenuli sa casovima kuvanja i prodajom raznih alatki za kuhinju i na kraju bi i restoran Everyday Cook. Tu se moze rucati od utorka do subote, izmedju 11 i 14 sati. Hrana je sjajna. Porcije nisu velike, a svi sastojci su svezi, sa pijace koja se nalazi pored restorana. Recepti su internacionalni i veoma zanimljivi. A sad najbolji deo. Ne postoji meni. Kada se dodje u restoran, na ulazu se nalazi jedna tabla na kojoj je ispisano 5 ili 6 jela koja se spremaju za taj dan i to je to. Razlicit meni svaki dan. Nema ponavljanja. Narucis, udjes, sednes, gledas kako se hrana sprema i na kraju klopas. Momci koji spremaju i sluze hranu su izuzetno prijatni i ljubazni. Sjajna stvar je sto se probaju stvari koje verovatno ne bih narucio u nekom drugom restoranu sve i da ih imaju.

Vremenom je restoran postao veoma popularan, i procuo se po Michiganu, iako nije veliki i nije fancy, if you know what I mean. E sad, posto tamo sada dolazi sve vise ljudi, biznis bi trebalo prosiriti. Jednostavno, restoran takav kakav je ne moze da opsluzi sve zainteresovane. Ljudi imaju samo jedan veliki frizider u kuhinji. Prvi korak ka prosirenju biznisa je bio dozvola za tocenje alkohola. Za savrsen rucak ovde nedostaje samo casa vina. Medjutim, to je proslo neslavno. Grad izdaje ogranicen broj licenci za tocenje alkohola i umesto njih dozvolu je dobio golf klub koji je u vlasnistvu grada. Da skratim pricu, restoranu preti zatvaranje jer vlasnici nemaju sredstava da podrze rastuci biznis. Moram priznati da mi nije bas najjasnije zasto restoran mora da bude zatvoren, zasto ne moze da se uzme neki kredit ili tako nesto, ali ocigledno postoje jos neke stvari za koje ja ne znam.

Mogucnost zatvaranja restorana je izazvala reakciju stalnih gostiju, tako da se trenutno razmatra neka vrsta clanarine. Clan bi platio clanarinu u iznosu 250, 500, ili 1000$, a za uzvrat bi dobio karticu na isti iznos plus 10% , i sa tom karticom bi mogao da placa racune u restoranu. VIP clanarina bi bila 5000 i 10000$, a VIP clanovi bi imali mogucnost da organizuju privatne vecere u restoranu i sl. Na ovaj nacin bi stalni gosti i svi ostali zainteresovani prakticno kreditirali prosirenje i opstanak restorana. Po poslednjim vestima, od toga izgleda nema nista i restoran ce najverovatnije biti zatvoren na kraju meseca.

Ako ova prica ne bude imala happy end, bice mi zaista zao. Sa druge strane, ako bi se sve to prosirilo i ako bi restoran opstao, pitanje je da li bi sve ostalo isto, tj. u kojoj meri bi se sve “komercijalizovalo”. Elem, nadam se da ce se naci neko resenje koje ce spreciti zatvaranje, jer zatvaranjem ovog restorana Ann Arbor bi izgubio mnogo.