Je l’ da da se lako pamti?

6:30. Alarm na mobilnom. Bauljam do telefona. Iskljucujem ga. Vracam se u krevet uzivajuci u osecaju da ne moram da ustanem rano. Zato sam i ostavio alarm. Da bih se probudio i zadovoljno konstatovao da ne moram da ustanem. Praznik je. A ne radim ni sutra. Ni u subotu. Ni u nedelju. Trodnevna radna nedelja. Kako to dobro zvuci. Po hitnom postupku bi trebalo usvojiti zakon koji to regulise. 3 dana nedeljno je sasvim dosta. Dobro, bio bih zadovoljan i da se usvoji amandman opozicije koji bi proglasio jos jedan dan za radni. Ni cetvorodnevna radna nedelja ne zvuci lose.

Nocas je pao sneg. Prvi ozbiljniji. Na asfaltu se vec otopio. Ima ga na krovovima zgrada, automobilima i travi. Jedan centimetar najvise. Ali ipak sneg. Sat vremena u YMCA. Tus. Lazanje sa povrcem. Bas one, za koje mi ne veruju da posle njih ne ogladnis za 15 minuta. Ukljucujem racunar. Kod kuce gledam da ga koristim samo kad bas moram. Nakupilo se privatnih emailova na koje treba odgovoriti. Reply. Reply. Reply. Broj neprocitanih emailova - nula. I brojevima - 0. Placanje nekih racuna. God save the internet. Kupovina karata za koncert Jamesa Blunta. Kud svi Turci, tu i mali Radojica.

Curka kod prijatelja. Adaptacija vica o prasicima i 29. novembru. Filozofiraju dve curke. Da li verujes u zivot nakon Thanksgivinga? Pivce, vince i caskanje. Neozbiljne teme uglavnom. Ozbiljne teme danas nisu pozeljne. Prica se o redovima. Sutra je Crni petak. Pocetak Bozicne soping sezone. Sutra su najveca snizenja u prodavnicama. Neke se otvaraju vec u ponoc. Neke se otvaraju tek ujutru. Ispred nekih prodavnica su redovi ljudi. Veliki redovi. Ne volim redove. Ako si prvi u redu mozes kupiti, recimo, laptop za 50 USD. Ogranicena kolicina je stvarno dzabe. Ostalo je jeftinije nego inace. Potrosice se ogromna kolicina novca. Sutra ce poceti sa onom praznicnom muzikom po prodavnicama. Ta muzika mnoge izludjuje. Meni ne smeta. Jos uvek.

Home sweet home. Tus. Novi post. Krevet, knjiga, pa carstvo snova. Sutra budjenje ponovo u 6:30. Da bi se konstatovalo da se ne mora ustajati.

Polaskan sam interesovanjem Srbije za mene, kao i velikim naporima koje čine da bih igrao za njih. Ali, ja sam Španac i moja želja je da igram za Španiju.

Ovo je neki dan izjavio 17-godisnji Bojan Krkic, fudbaler Barselone i spanske reprezentacije, jedan od najtalentovanijih fudbalera na svetu. I naravno, odmah krece provlacenje kroz blato i mazanje govnima.

Decko je rodjen u Spaniji, otac mu je Srbin, majka Spanjolka. Kada se proculo za njega pre koju godinu, svi su ga hvalili na sva usta. Sada kada je rekao da je Spanac, a ne Srbin, sada je izdajnik, koji se srami svog porekla, koji se stidi Srbije, a njegov otac ga nije vaspitao kako treba, jer da jeste, on bi, naravno, rekao da je Srbin. Naravno, odmah se i njegovi fudbalski kvaliteti dovode u pitanje - u spanskoj reprezentaciji ce odigrati samo par utakmica i nigde ga nece biti.

Kazu da na dresu nosi svoje ime, umesto prezimena, jer se stidi svog srpskog porekla. Veliki Srbi znaju i da on ne zna ni rec srpskog, da nikada nije bio u Srbiji, da ni ne zna gde je Srbija, da mu je majka Katalonka, a ne Spanjolka. Izdajnik je izdao svoje pretke, veru, narod, Srbiju i samog sebe. Kako ga nije sramota da se baskari po Spaniji, umesto da se bori za osramocenu Srbiju. A sta ste vi uradili za tu osramocenu Srbiju, osim sto serete po drugima koji “nece nista da urade”?

Odakle nekome pravo da osudjuje izbor ovog momka? Meni zaista nije jasno zasto ljudi lece svoje komplekse i frustracije kroz uspesne sportiste i ocekuju da se i ti sportisti loze na sprstvo kao i oni. Ovakvi komentari su najbolji dokaz da je Bojan doneo ispravnu odluku.

Nema te na poslu 3-4 dana. Ne citas emailove 3-4 dana. Skupi se 150ak emailova za ta 3-4 dana. I onda dodjes na posao. I krenes da odgovaras na emailove. Redom. U toku tog dana dobijes redovnu dnevnu dozu od 40ak emailova. Provedes citav dan u pisanju emailova. Ostanes duze na poslu da bi odgovorio na sve emailove. Dodjes sutradan na posao, a inbox ponovo pun. Prepun. Ispadaju emailovi iz njega na sve strane. Skoro svi kojima si odgovorio, odgovorili su tebi.

Postoji skola ucenja koja kaze da na emailove ne treba odgovarati uopste. Ako je nesto zaista hitno, nakon sto izignorises par emailova na tu temu, ljudi kojima nesto treba ce zvati telefonom ili doci licno da traze to sto im treba. Na taj nacin se filtriraju bitne stvari. Valjalo bi proveriti ovu teoriju.

Izgubljena odlicna ideja za post. Rano jutros. Negde izmedju 6:45 i 6:50. Dok sam se spremao da idem da vozim bajs. Izmedju dnevne sobe i hodnika. Znam samo da je ideja bila mnogo dobra i da sam pomislio Genijalno. Moram o ovome da napisem post cim se vratim. Postenom nalazacu cu posvetiti taj post i specijalno mu se zahvaliti. Znate ono special thanks. Hvala unapred.

Pre 13 godina umro je Milan Mladenovic. Tada sam bio u vojsci, odsecen od civilizacije, tako da sam vest saznao nesto kasnije. Secam se da je bila nedelja, a na programu generalno sredjivanje prostorija, poznatije kao GSP. Mene je zapalo sredjivanje spavaone. Tu je bio jos jedan lik, jedan od retkih u cijem prisustvu se moglo slusati nesto sto nisu narodnjaci.

Nadjosmo neku radio stanicu na kojoj je isao EKV. Posle EKVa, opet EKV. I tako skoro dva sata, dok na kraju covek iz crne kutije ne rece Postovani slusaoci, bila je ovo emisija posvecena nedavno preminulom Milanu Mladenovicu. Jebote, da je neko rekao da je rat zavrsen, pre bih poverovao.

Uz Azru, EKV je bio bend koji sam obozavao. Mislim da sam u jednom momentu znao tekstove svih pesama ova dva benda. Diskusije o tekstovima EKVa su verovatno najozbiljnije rasprave koje smo vodili, ili pokusavali da vodimo, u to vreme. Uvek je bilo zanimljivo cuti od nekoga starijeg kako on vidi te tekstove, jer tada neke stvari nismo kapirali. Nije se imalo dovoljno godina za tako nesto.

Njegovi tekstovi su mi uvek bili izazov. Sa malo reci je govorio mnogo i trebalo je citati izmedju redova. Ili povezivati stvari malo drugacije. Kada je nesto banalno receno to je nemoc. Ucestvovao je u jednom projektu ciji tekst nije zahtevao ozbiljniju analizu, niti je imao skrivenih poruka, ali dzaba. Slusaj ‘vamo nije doprla do svesti onih koji su mogli da uticu na dogadjaje. Pobedila je narodna muzika.

Gledao sam ih samo jednom uzivo, 1993. u Novom Sadu. Zao mi je sto se nisam rodio nekih 10ak godina ranije. Zbog benda koji je obelezio jedan period mog zivota.

[youtube=http://youtube.com/watch?v=YzP44GBFyaQ]

[youtube=http://youtube.com/watch?v=TMFhsNPldbI]