Je l’ da da se lako pamti?

Meteorolozi lazu. Najavili su kisu za jutro. Racunam necu voziti bajs, ne ustajem rano, slusam knjigu do kasno u noc. Jutro suncano. Kisa pomerena za uvece. Nisam vozio bajs. Lazovi.

Odelo cini coveka… smesnim? Bele lanene pantalone i bela kosulja sa ruskom kragnom (pola lan, pola pamuk) izmamile osmeh jednoj sto se nikada ne smeje. A ima bas lep osmeh.

“Popickao” se sa online drugar’com. Ako mi je neko prijatelj/drug/poznanik/stranac/rodjak/kurta/murta/whatever, a pritom je neodgovoran, reci cu mu da je neodgovoran. Necu stati na njegovu stranu i pljuvati po onima koji su “krivi” zato sto postuju procedure i pravila. Necu reci da su oni pederi i da mu prave probleme, nego cu mu reci da je neodgovoran. I bicu skot. Uvek.

Na poslu jedan od onih dana kad svi hoce nesto od mene. Poslao 37 emailova.

Bio u Bordersu. Kupio If You Liked School, You’ll Love Work. Pisao Irvine Welsh. Naslov obecava. Pre par godina, koleginica sa posla u Beogradu pozajmila od mene na citanje The Acid House i Ecstasy. Nakon citanja rekla da smo i Irvine i ja ludaci.

Broj neprocitanih knjiga koje posedujem se popeo na 58. Ne racunam tri Microsfotove knjizurine od po 1000 i kusur strana za sertifikate. Ne racunam dva audiobooka. Ne racunam nekih desetak geeky knjizurina. Ma necu da racunam uopste.

Bio u bioskopu. Gledao Superbad. Ne pamtim kad sam se toliko smejao. Na momente bilo preterivanja.

Stigao racun za telefon. Citibank mi podigao credit limit na kartici. Kazu da to znaci more flexibility, more convenience, and more purchasing power. More…

Dobio pismo iz Spanije. Kazu da sam dobio na lutriji 915,910.00 USD. Dolari u Spaniji. Ne secam se da sam kupio tiket. Cim stignu pare, pravim zurku i svi ste pozvani.

29. septembra 1995. zavrsilo se moje vracanje duga otadzbini. Otadzbina je iz nekog razloga mislila da je ta septembarska klasa duznija od ostalih, pa nas je castila produzecima, 2+2 nedelje. Onda je jednog lepog cetvrtka, 28. septembra, stigla naredba (sranje, nije valjda jos jedan produzetak) da se oni koji su upisali faks skidaju (nije kolektivni striptiz, nego se to tako kaze u vojsci) sutra, tj. u petak.

U ponedeljak, treceg dana civilstva, je dosla na red selidba u Novi Sad i pocetak brucosovanja. Moj najbolji drug, sa kojim se nisam video tokom vracanja duga otadzbini, i ja useljavamo se u stan kod neke simpaticne bakice. Stan u ulici Vase Stajica su nasli matorci dok smo bili u VJ. Upoznavanje sa gazdaricom. Caskanje uz kaficu. Useljavanje.

Nakon svega toga, negde oko 2-3 popodne, matorci odlaze, a mi izlazimo iz zgrade. Desno su fakulteti, a levo je centar grada.
- Mislim da je kasno da sad idemo na faks.
- Slazem se. Ajmo na pivo.
- Ajmo.
Odosmo levo. Nakon nekih 200 metara, naidjosmo na pivnicu koja se zove Crni bik.

Crni bik je postao mesto gde sam pio iskljucivo crno pivo. Nikad nisam popio crno pivo na nekom drugom mestu, niti sam tamo pio svetlo pivo. Te prve godine studiranja sam proveo vise vremena u Crnom biku nego na faksu. Nekako mi je draze vreme koje smo tamo provodili tokom dana (vezbe i predavanja), nego kada smo tamo odlazili uvece. Krenes na predavanja ili vezbe, ali te put nekako odnese levo, cim izadjes iz zgrade, i zavrsis u Crnom biku. Tamo se uvek mogao naci neko poznat, ili upoznati neko nov. Ako kojim slucajem nema nikoga, onda sednes za sank, pricas sa konobarom i pises seminarski.

To je bilo mesto za sve prilike. Svaki polozeni ispit se zalivao tamo. Bilo da si srecan ili tuzan, Bik je uvek bio pravo mesto. Jednom prilikom smo se nas trojica naduvali kod V, slusali Tismino Ogledalo Lune i tripovali. Tripovi su bili prilicno gadni (transformacije prisutnih u vukodlake, osecaj da je nekome iskocilo srce i da skace po stanu i jos neke gadosti), pa se od toga valjda ozednelo. Otisli smo u Bik i popili po pivo, a da nismo progovorili ni rec. Prilikom nazdravljanja se nismo gledali. Neko bi podigao kriglu i to bi ostali ispratili. Valjda je bilo previse da vidis da pijes pivo sa vukodlacima u Biku.

Nakon trece godine faksa dobio sam dom, preselio se na Liman, upoznao neke druge ljude i poceo da idem na neka druga mesta. U Biku sam bio jos jednom, mozda dva puta. Kada sam zavrsio faks, otisao sam u Beograd, a nakon toga u USA. U Novi Sad sam svracao povremeno, ali u Biku nisam bio sigurno zadnjih 7-8 godina. Odlican opis ovog mesta mozete procitati kod Mikosave, gde nadjoh i inspiraciju za ovaj post

Uspavao sam se juce. Dobro, nista strasno, nedelja je. Hteo sam da idem da vozim bajs u 8. Bajs vozim bar 5 puta nedeljno, uglavnom pre posla. Nekad i posle posla, kad mi se bas vozi. 12-15 milja. Vikendom se vozi i vise.

Umesto u 8, izlazim u 9:15. Nema veze, nema vrucine. Treba proci dve raskrsnice da bi se izaslo na put koji vodi do susednog gradica. Taj put je odlican za voznju bicikla. Duz citavog puta postoji biciklisticka staza, siroka otprilike jedan metar. Veci deo puta se vozi kroz sumu. Ima dosta uzbrdica i nizbrdica. Idealno za bajs.

Prolazim prvu raskrsnicu. Na drugoj me doceka crveno svetlo na semaforu. Stajem. Zeleno svetlo. Krecem. Udara me nesto sa leve strane. Padam. Pravo na glavu. Sreca. Imam kacigu. Bas je dobra kaciga. Udario me dzip. Iz dzipa izlece crvenokosa, pegava devojka, sva uspanicena. Pomaze mi da ustanem.

- Oh my God! Oh my God! Are you OK?
- Yeah.
- Oh my God! Are you OK?
- Yes, I’m fine.
- Do you want me to call an ambulance or to take you to the hospital?
- No, thanks. I don’t need an ambulance. I’m fine.
- Are you sure?
- Yeah.
- Oh my God! I’m so sorry.
- No problem.
- I’m so sorry.
- No problem.

Nije mi nista. Ogrebotina na desnoj ruci. Ogrebotina na desnoj nozi. Uzimam sa puta plasticnu bocu sa vodom koja je ispala iz lezista, vracam je na svoje mesto i sedam na bajs. Naocare za sunce su na svom mestu. I’m ready to go. Okrecem se prema devojci koja je upravo pokusala da me ubije. Nije vise toliko uspanicena.

- OK. See you.
- I’m really sorry.
- No problem.
- See you.
- Take care.
- You too.

Jedna pesma koja ide uz ovaj dozivljaj
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=-NwqN-xj9Xs]

Ima vec par godina kako izbegavam da gledam filmove kojima u Genre polju pise Comedy/Romance. Nekada sam gledao sve i svasta, a sada mi to nekako dodje kao gubljenje vremena. Pre bih citao nesto. Cak mi i blejanje u Starbucksu zvuci korisnije. No dobro, neki put nema vrdanja, pa mora da se gleda. Elem, gledao sam pre par dana Knocked Up. Film je iznenadjujuce (bar meni) dobra komedija (bice par citata kasnije) i cak bih se usudio da vam ga preporucim.

Ono sto je na mene ostavilo najjaci utisak u filmu je da su dva lika gledali Cirque Du Soleil dok su bili high on ’shrooms. Kada sam prvi put gledao Cirque Du Soleil pomislio sam covece, ovo bi bilo strava gledati kada si naduvan. Usledila je konverzacija koja je isla otprilike ovako.

- Covece, mislim da bi bilo strava ovo gledati kada si naduvan.
- Hm, odlicno zapazanje. Mislim da si skroz u pravu.
- Mogao bi da se razmotri predlog, a?
- Mogao bi, mogao bi. Samo…
- Sta?
- Ima tu jedan problem.
- Kakav problem?
- Ja budem uzasno, ali uzasno, gladan kada se naduvam.
- (smeh)
- Morao bih da kupim neku pizzu ili tako nesto, pa da ponesem.

Nisam duvao jos od studentskih dana, ima tome nekih 8-9 godina. Medjutim, cenim da bi se za ovaj projekat vredelo ponovo aktivirati

***

Ben’s Dad: I love you. You’re the best thing that ever happened to me.
Ben Stone: I’m the best thing that’s ever happened to you?
Ben’s Dad: Yes.
Ben Stone: Now I’m starting to feel a little sorry for YOU…

—

Dr. Pellagrino: [after staring at Allison's vagina for the gynecology appointment] Wow, you do look like your sister!

—

Jay: Man, my balls are shaved, my pubes are trimmed, I’m ready to fuckin’ rock this shit!
Jonah: What the fuck, man? If I go in there and see fuckin’ pubes sprinkled on the toilet seat, I’m gonna fuckin’ lose my mind! Last time I went to the bathroom, Jay, I took a shit and my shit looked like a fuckin’ stuffed animal!

—

Alison Scott: I was drunk!
Ben Stone: Was your vagina drunk?

—

Debbie: I gotta go, Sadie might have the chicken pox.
Jason: I had the chicken pox THREE times. I have no immunity to it.
Ben Stone: We don’t have the heart to tell him it’s herpes.
Jason: It’s not herpes if it’s everywhere.

—

Ben Stone: Do you want to do it doggie style?
Alison Scott: You’re not going to fuck me like a dog.
Ben Stone: It’s doggie style. It’s just the style. We don’t have to go outside or anything.

—

Jill: Oh, no, we’re not asking you to lose weight. That would be illegal. We just want you to be healthy, by eating less. So go home, weigh yourself on a scale, write than down. Then subtract 20 from that number. And weigh that. Yeah.

—

Sadie: Where do babies come from?
Debbie: Where do you think they come from?
Sadie: Well. I think a stork, he umm, he drops it down and then, and then, a hole goes in your body and there’s blood everywhere, coming out of your head and then you push your belly button and then your button falls off and then you hold your butt and you have to dig and you find the little baby.
Debbie: That’s exactly right.

Upravo sam zakljucio jednu mnogo vaznu stvar. Ukoliko ostavite nepokrivenu ciniju minestrone supe u mikrovalovitoj 4 minuta i odete da se tusirate, kada se budete vratili unutrasnjost mikrotalasaste ce izgledati skoro kao da je neko povratio unutra. Pretpostavljam da je za potpun dozivljaj, da ne bude skoro kao, nego bas kao, potrebno ostaviti nepokrivenu ciniju sa supom u mikrovalovitoj 6-8 minuta.

U petak su kod mene u gradu primeceni zombiji. Bauljali su ulicama i vikali Brain! Brain! Brain! Par ljudi je napadnuto i ostalo bez mozga. Policija je reagovala blagovremeno i skrenula povecu grupu zombija sa Main Streeta.

Ovako je to izgledalo
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=FqpVoRMm1lc]

Napad iz drugog ugla

[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=L9GQytgag7o]

Posto je stvar ozbiljna, predsednik je objavio rat zombijima
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=18jW5voikFI]


Vise informacija o ovom fenomenu mozete pronaci ovde.

Bio jednom jedan covek. Ziveo je u Srbiji neko vreme. Zapravo, tada se to jos uvek zvalo SFRJ. Onda je otisao u inostranstvo. Tamo se sredio i nije odlazio u Srbiju dosta godina. Ovog leta ode covek u Srbiju, po prvi put od kada je u inostranstvu. U sirem centru Beograda, stane covek na STOP znak. Sekund kasnije, udari ga automobil od pozadi. Vozac automobila izlazi i krece civilizovana konverzacija.

- Majmune jedan, sto si stao koju picku materinu?
- …
- Sta me gledas bre majmune?
- STOP znak, covece.
- Ko bre jos staje na STOP znak?
- !?

Naravoucenije: Ko ne razume Srbiju, ne razume Gucu.

- Hodaj! More hodaj, bre!
- Ja hodam zato sto moram umreti. Ti ces hodati do mog povratka.

***

Jurio je preko sveta i kroz vreme, pod razvijenim stegom na kome je blistalo plamenim slovima ispisano pitanje bez odgovora: A STA JE TO ISTINA?

***

Simon Fusgenger, Ahasver, Kartafil, Demetrije, Isak Lakedem, Djovani Butadeo, Huan Esperendios, Luis de Tores, Omer Ibn Batuta el Horezmi el Tartusi, Hsuan-cang, Zilijen Potlen (siguran sam da sam nekoga preskocio) u Veneciji pricaju veoma zanimljive pustolovine jednom zaljubljenom paru. Oni su Jevrejin lutalica. On je osudjen na vecno hodanje i zivot jer nije hteo da da vode Hristu dok je ovaj isao ka Golgoti. I sve to zbog ljubavi prema Mariji.

Iz ove knjige mozete saznati ponesto o Ponciju Pilatu, o istoriji hriscanstva, o Mariji iz Magdale, o Karlu Velikom, odakle Neronu neke ideje, kako je Kristofer Kolumbo nasao tumaca za svoju pustolovinu, kako je Erik Olafson dobio ime Erik Krvava Sekira i stigao na jedno ostrvo pre Sitriga Svilenobradog, zasto je tacka velika tajna, kako se doslo do nule, kruga koji razdvaja a istovremeno spaja, koliko su gostoprimljivi Hevsuri, ko su Gog i Magog, da li Jevrejin moze biti Kinez i jos mnogo toga. Knjiga postavlja mnoga pitanja koja, valjda, oduvek muce coveka.

Dakle, knjiga se zove Prica Jevrejina lutalice (Histoire du juif errant), a pisac je Zan d’Ormeson (Jean d’Ormesson). Knjigu sam poceo da citam negde pocetkom juna i procitao nekih 60ak strana, a preostalih 470 strana sam stukao u poslednje dve nedelje. Dok sam citao knjigu, desavalo mi se da pozelim ili da budem tamo i slusam Simona kako prica, ili da budem u njegovim pricama. Preporuku za knjigu nadjoh na jednom blogu pre jedno pola godine. Zloupotrebio bih priliku da se jos jednom zahvalim doticnoj osobi na preporuci i da preporucim knjigu svima koji ovo citaju.

Dragi Nole,

Izvini sto sam navijao protiv tebe u polufinalu Montreala. Od nas 10, jedino smo mali S i ja navijali za Nadala. Cak su i prisutni Ameri navijali za tebe. S je klinac koji igra tenis, a Nadal mu je uzor. Posto je S bio jedini koji je navijao za Nadala, odlucio sam da mu se pridruzim. Zato smo S i ja sada dobri drugari.

Nakon pobede nad Nadalom, kad sam procitao/video/cuo ponasanje nekih koji su navijali za tebe, odlucio sam da u finalu navijam za Federera. Jednostavno, ponasanje i navijanje nekih je previse (sta previse?). Zbog delova naseg naroda mi dodje da uvek navijam protiv nasih, jer neki ljudi ne znaju da se raduju uspesima nasih sportista. Zapravo, “raduju” se na jedan nepodnosljiv nacin, koji nema veze sa bilo cim normalnim. Izvini sto sam navijao za Federera, a ne za tebe.

Svaka cast za objasnjenje iz koje zemlje dolazis. Smireno i dostojanstveno. Tu si ispao pravi smeker. Izmedju ostalog, i zbog toga ces biti prvi reket sveta jednog dana. To mogu samo veliki smekeri. Neki bi vise voleli da si im jebao kevu, ali ovo je pravi nacin kako se kreira dobar imidz Srbije. Kako ce ti oprostiti ono da su Srbi i Hrvati isto, ja ne znam.

“Navijaci” su iskoristili priliku odmah da prozovu picke kanadske i americke. Kakve veze Ameri imaju sa turnirom u Kanadi, ne znam. Ma serem, mora da Ameri stoje iza svega toga. Na kanadskom CBCu su svo vreme govorili Novak Djokovic of Serbia. Na americkom ESPN2 su te pomenuli kada je Ana Ivanovic osvajala turnir u Los Andjelesu. Pomenuli su i Jelenu Jankovic. Prikazali su i vase slike. Rekli su da Srbija ima odlicne tenisere. Tu su sigurno namerno govorili ispravno da ne bi bilo sumnjivo.

Na kraju, cestitam ti na jos jednom osvojenom turniru, puno srece na US Openu i hvala ti sto predstavljas Srbiju na nacin na koji je predstavljas.

Srdacno tvoj,
Lakopamtljivi